Пажљиво читај текст са леве стране, а затим одговарај на питања са десне. У сваком моменту можеш поново да завириш у текст који треба да добро разумеш. На крају, добићеш све тачне одговоре и повратну информацију за свако питање. Срећно!
Ефраим Кишон
ПОРАЗ ЗА ЗЕЛЕНИМ СТОЛОМ
Једном приликом сам свом сину Рафу донео из иностранства стони фудбал, изванредну играчку сличну онима око којих се дугокоса младеж гужва по кафићима. […] То је заиста сјајна играчка, нарочито погодна да код детета, а и код одраслих, пробуди, развија и негује племенити такмичарски дух који ће од играча створити правог спортисту, како на кутији јасно пише.
Рафу се игра допала на први поглед. У почетку ми се, признајем, чинило да помало неспретно барата шипкама, али сам врло брзо схватио да он уопште нема никаквог дара за стони фудбал. Мали, додуше, добро црта, множи разломке напамет као од шале, али када треба нешто да уради рукама – онда као да су му обе леве. Не ради се о томе да он не зна да врти шипке. Врти их он, али му лопта бежи на све стране – само никако да одлута у гол. […]
Незгода је једино у томе што тај мали неспретњаковић има неодољиву потребу да по сваку цену победи. Кад год игра са својим вршњацима и од њих доживи пораз, лице му се зајапури, а низ образе потеку крупне сузе. А поврх свега, Рафа је још и необично страствен играч – чак толико да је дрвеним луткама свог тима дао имена. […]
У последње време Рафа више не жели да игра ни са ким осим са мном, што је последица бројних пораза које је на фудбалском терену доживео од својих вршњака. То и не би било тако страшно да ми на врхунцу племенитог надметања не добацује молећиве погледе који су говорили само једно: „Татице, изгуби! Татице, молим те, изгуби!“
Мислим да то уопште није фер с његове стране. Зашто бих ја, дођавола, изгубио? И ја волим да победим као и сваки нормалан човек. Ако он хоће да победи, нека се потруди да боље игра. У његовим годинама знао сам да ухватим пуну кутију лептира и раставим сваки будилник.
Покушао сам да му логично објасним о чему се ради.
– Слушај, Рафа – почех – ја сам велики, а ти си мали, је л’ тако?
– А-ха.
– Шта би ти мислио о тати кога би сопствени синчић победио? Мислио би да тај тата не ваља.
– А-ха.
– Па зашто си онда тако несрећан кад изгубиш?
– Зато што желим да победим – јецаше Рафа.
Ту се сад умеша мајка.
– Па пусти га, забога, да бар једном победи – прошапта ми на уво – тек толико да стекне самопоуздање. Ко зна какве све душевне последице може изазвати у њему ако стално губи…
Предузео сам, дакле, надљудски напор да спасим Рафину личност. Сваки пут кад би неки од његових Пелеа упутио лопту ка мом голу, ја бих учтиво померио свог голмана у страну само да том свом неспретном сиротану омогућим да, дођавола, завали бар један гол.
Али ни случајно! Он заиста одлично зна да множи разломке, али никада неће научити да убаци дрвену лопту у гол. Зато сам се одлучио на последњи очајнички корак – да дам себи аутогол.
Окрeнуо сам ручицу свог центарфора, шутнуо лопту… она је пала на шипку… одбила се и… право у његов гол!
Сад је тек Рафа ударио у плач! И не само то. У нападу беса дохватио је шипке, голове, играче, лопту – и све побацао на под.
– Не даш ми да победим! – викао је. – Намерно ми не даш, знам…
Пажљиво сам покупио остатке играчке и приметио да су три моја играча остала без главе.
– Ето видиш, разбио си ми напад – рекох му прекорно. – Како могу даље да играм? Ниједан од њих више не може да погоди лопту…
– Не смета – оживе мој потомак. – Играмо даље!
И заиста, тек што смо поново почели, Рафа је све више освајао терен. […]
– Хо-хо! – кликтао је Рафа победнички. – Гол! Гол! 1:0 за мене! Победио сам те! Живео победник!
Ујутро су сви моји играчи осванули без глава. Ја сам им лично одрубио главе. Учинио бих и више од тога – само да свом првенцу вратим самопоуздање.
Ovi što rade kviz su dobili kao i ketl
Ово је један од најбољих квизева о овој теми ! Не них могао боље да га замислим
Баш Вам хвала, трудила сам се да буде корисно.
Super kviz!!!
Хвала, Немања, дели свима којима треба!
Ја не знам ко је ова наставница такозвана под псеудонимом “ Професорка Марина“, али очигледно је судећи по њеном профилу, веб-сајту и вежбанци да је она једна одлична наставница. Изванредна је њена могућност да анимира децу док она несвесно уче. Мој син је имао 3 из српског и није волео овај предмет. После неколико часова са њом дете је кренуло да добија само петице. Ипак није до предмета, него ко га предаје. Стварно свака част остао сам без речи. Поздрав за вас и све ваше ученике у Краљеву!!
Неизмерна енергија и бескрајна креативност употпуњена огромним знањем.
Браво!
Драга Марина,
Курс је осмишљен паметно, јасно и са много осећаја за децу — види се да иза њега стоји неко ко разуме и градиво и дечју пажњу. Посебно ми се допада што учење није сувопарно, већ је претворено у активност која дете води корак по корак, без притиска, али са јасним циљем. Највећа предност је то што деца могу да уче самосталније, а родитељи да бар на кратко престану да глуме и наставника, и мотиватора, и школско звоно. Мана? Можда само то што нам оваквих садржаја треба још више. Све похвале за идеју, труд и начин реализације!
Срдачан поздрав,
Ана Милуновић