Светозар Ћоровић
Приближује се поноћ. Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кућици, тамо на крају махале, још трепери слаба свјетлост. То се кратка свијећа, лојаница, бори са смрћу… Догорјела је скоро до краја, па се онај злаћани пламен повија, дрхће и лагано пуцкара, разбацујући ситне, модрикасте пјеге и једва освјетљујући онај дио собе гдје, на подераном душеку, лежи болесна жена, у задњим часовима…
Крај ње сједи мршави и блиједи седмогодишњи малишaн, па замишљено гледа у небо. Налактио се на крај пенџера, поднио се руком, па нити се миче нити говори. Као да је од камена. Само ако болесница каткада јаче јаукне, окрене јој се и, готово шапатом, запита:
— Мајко, боли ли те пуно?
— Ох… боли…
А он је тихо поглади по образу.
— Не бој се, све ће проћи!
Па се опет окрене и гледа као прије.
По свему небу осуле се звијезде и као да се смијешкају на њега. А он их гледа… гледа, и никада да одврати очију. Као да то и нијесу звијезде, него разне лијепе играчке, које дјеца тако радо и тако дуго гледају…
Једна звијезда затрепта, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом свијетао траг…
Мали погледа и, као да то прије није ни видио, благо се осмјехну.
— Сад ће! — тихо прошапта.
Он је мислио да ће сада попадати још неколико звијезда и тада ће бити оно што управо и чека: да ће се отворити небеса. Баш јутрос разговарао се са својим друговима у школи (а ишао је у први разред), те један рече да се увијек у поноћи, уочи Богојављења, отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште, па ће му се испунити.
Сва дјеца рекоше да ће чекати поноћ.
— Ја ћу искати златна кола! — рече једно.
— Ја царске хаљине!
— Ја каруце!
— Ја сабљу од алмаза!
Само је он ћутао.
— А ти шта ћеш? — запиташе га.
— Ја… да ми оздрави мајка…
Он, уистину, и није имао веће жеље од те…
Јадна његова мајка! Два мјесеца лежи и мучи се, а никога код ње да је подмири, осим њега. Само још комшиница Ана што је свако јутро обилази и доноси јој понуда…
И он је, одмах иза акшама, сјео код тога пенџера и почео гледати у небо чекајући да се отвори. Сјутра је Богојављење и вечерас се мора отворити!
Већ је смислио и рјеченицу коју ће рећи. Али мора брзо изговорити, пошто се небо зачас затвори.
— Боже, да ми оздрави мајка! — тако ће рећи.
Тада, нема сумње, Бог ће га послушати, те јој послати здравље. И она ће тада устати са свога душека. Неће бити блиједа и мршава, него пуна и румена; нити ће бити овако тужна и сјетна, него весела, те ће се с њиме, као и прије, шалити, носити га у наручју и пјевати му ону његову омиљену пјесму:
Божић, Божић бата,
Носи киту злата
Да позлати врата
И обоја обоја
И сву кућу до краја.
Осим тога, она ће зарађивати и куповати му колаче од шећера, као некада. Сашиће му и лијепе, нове хаљине, да не иде у дроњцима као сада.
— Мајко! — зовну је тихо.
— А… — одазва се болесница стењући.
— Још мало… па ћеш оздравити! — рече јој некако поуздано.
А затајио је како ће оздравити. Хтио је најприје да јој измоли од Бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио…
Свијећа, која је све досада догоријевала, прасну и угаси се. У соби завлада мрак. Мали се у први мах трже; али одмах затим још се јаче приљуби уз пенџер и гледаше…
— Само да падну још неколике звијезде, па ће се небо отворити — прошапта.
И жељно чекаше хоће ли још која затрептати и угасити се. Звијезде су блистале и осмјехивале се, исто као и прије.
— Боже, да ми оздрави мајка! — понови опет полугласно своју молитву, само да не би заборавио и збунио се ако се изненада отворе небеса.
— Спавај! — тихо одговори болесница, по шапутању осјећајући да још није заспао.
— Спавај ти, мајко. Сад ћу ја! — одговори јој је окрећући се.
Напољу се чуло звиждање. То је ноћни стражар дозивао свога друга. Из даљине је одјекнуо други звиждук… И све се опет умири…
— Брже ће! — рече мали, па опет поче понављати молитву…
Додуше, сад је осјећао неку тежину у глави. Сама се спушташе на прса, а трепавице, као од олова, покаткад се склапаху…
— Боже, да ми оздрави мајка! — шапутао је монотоно, као кад лекцију учи.
А глава му све тежа и тежа.
Уједанпут као да нестаде свијех звијезда с неба… Па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их неко заклони мрачним шаршавом… А у даљини као да поче нешто тутњати, па све јаче… све јаче…
И уколико се тутњава приближавала, утолико се све више и више разлијевала нека чудна свјетлост. Она, мало-помало, освјетли малу собицу јаче него што је лојаница освјетљавала…
Док уједанпут страшно сину. И блесну толика свјетлост да маломе чисто заслепи очи.
„Отворила се небеса“, као да му сину кроз главу.
Гласно изговори научене ријечи:
— Боже, да ми оздрави мајка!
Како то рече, свјетлости нестаде. Мрак је опет обујмио све…
А тога истога часа он лијепо угледа мајку како се диже с душека и иде њему да га загрли. Она бјеше сада тако лијепа, крепка, здрава, какву је познавао док је био врло мали…
Он врисну од радости и полети јој на прса. А она га притисну и поче љубити, топло љубити. Ти пољупци бјеху му тако драги, тако слатки! Чисто не зна шта би радио од превелике среће.
Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и још слађе.
Зора је осванула кад се пробудио.
Полако отвори очи, протре их, па онда погледа око себе. Сјети се оне свјетлости и како је молио Бога за мајку. Полако устаде и погледа на њезино мјесто.
— Је ли устала? — прошапта тихо.
Приближи јој се и наднесе се над њу. А она је лежала мирно, непомично, блиједожута, као светитељка.
— Спава! — прошапута мали.
Ипак је био радознао да види хоће ли моћи устати и загрлити га. Та то мора бити, јер је он то желио кад су се небеса отворила.
— Мајко! — зовну је тихо.
Она се не одазва.
— Мајко!
Она ћути.
— Спава! — прошапута и опет.
Па се измакне мало подаље и сједе чекајући да се пробуди.
У томе дође и комшиница Ана. Она, улазећи у собу, мало јаче лупну вратима. Мали метну прст на уста.
— Мајка спава! — прошапута.
Комшиница застаде и погледа у болесницу. Затим нагло приђе и ухвати је за руку. Рука је била хладна. Одмах јој налетјеше сузе на очи и хтједе вриснути, али се сјети да је мали ту, па се уздржа…
— Спава! — рече и она, окрећући се њему и узевши га за руку. — Хајде ти у мене, док се она пробуди.
Мали се затезаше. Застаде, промисли се мало.
— Хајдмо — рече најпослије. — Ама полако, да је не пробудимо.
И на прстима пође. А кад је дошао до врата, није могао да је опет не погледа. Поново се врати њој и лагано, сасвим лагано пољуби је у широко рукав који се спустио преко душека.
— Спавај, мајко!…
Ја те нећу пробудити!…
(1899)
Бог се јави!
У понедељак, 19. јануара, позивам вас да то покажемо делом.
Хуманитарну акцију организују Анђели Севера,
испод Бранковог моста, са новобеоградске стране,
у времену од 17 до 22 часа.
Прикупља се храна за децу и бебе
(пиринач, палента, гриз, воћне кашице, пелене, средства за хигијену),
као и новчане донације.
Ако нисте у могућности да дођете, можете помоћи и уплатом:
Динарски рачун:
Udruženje „Anđeli Severa“, Bačka Topola
160-6000000803996-63
Девизни рачун:
Beneficiary Customer:
RS35160600000083679524
“ANDJELI SEVERA” BACKA TOPOLA
ISTVANA ANDREA 25
BACKA TOPOLA, SERBIA, REPUBLIC OF
🤍 Молим вас да делите како бисмо стигли до што више људи.
Моје колеге наставнике позивам да приповетку прочитају са децом у понедељак у школи,
као разговор о доброти, солидарности и одговорности.
Док су небеса отворена —
пожелимо да ни једна беба не буде гладна.
